Трећа велика сеоба Срба збила се у периоду између 1945 и 1990, за време ''златног доба'' како су иначе називали пола века комунистиче ере која је на Космету обележена страдањима Срба. Шиптарске комунистиче власти су исељавање Срба са Космета оправдавали лошим економским положајем исељеника, а сепаратистиче демонстрације(1968, 1981) су назване ''дечијим несташлуком''.
Срби су дискриминисани на разне начине, у извештају Републичког и Савезног извршног већа јасно се види да је у питању дугорочна, смишљена, добро организована и стална непријатељска активност великоалбанског национализма и иредентизма, те да се узроци исељавања своде на политичке околности у којима српском народу на Космету већ деценијама није више било опстанка.
Притисци за исељавање, директни или индиректни, према извештају заједничке комисије, испољавали су се нарочито као:
– заузеће земље, причињавање материјалне штете или уништавање усева, сеча шума, засада воћа и видограда, убијање стоке, паљење имовине, тровање и загађивање бунара, спречавање коришћења воде за наводњавање, експропријације земљишта итд..
-претње, малтретирање, вређање, напади (посебно на жене и децу), силовања, смишљено изазивање свађе, туче, убиства, крвна освета и сл;
-скрнављење гробља и споменика и ометање свечаности и верских обреда;
-стварање атмосфере изолованости и несигурности, разни облици психолошких притисака, стварање психозе исељавања, бојкот на разне начине итд;
-причињавање тешкоћа у остваривању свакодневних животних потреба(коришћење продавница, пијаца, превоза и сл.)
-тешкоће у остваривању права грађана пред надлежним органима(дуго чекање, отезање поступака, неизвршавање пресуда и решења итд.);
-недостатак заштите од стране надлежних органа(правосудни органи, ограни унутрашњих послова и други органи управе, инспекције итд.);
-одсуство благовремене и одговарајуће друштвено-политичке и друштвене активности на сузбијању појаве притисака, деловања непријатеља и решавање спорова и сукоба;
-дискриминација у остваривању права(издавање дозволе за изградњу куће, непоштовање равноправности језика, непоштовање права из радног односа и сл.);
-притисци на продају имовине и ненормални услови продаје(продаја имовине унапред одређеном лицу албанске националности, продаја по неповољној цени, делимично плаћање продате имовине, одуговлачење са извршавањем преноса имовине), eкспропријација имовине без адекватне накнаде итд;
Наглашено је у овој анализи да су овакви притисци почели да се испољавају још у време окупације и другог светског рата, а да је то настављено и у послератном периоду са различитим интезитетом да би се нарочито појачало у 1968 и 1981 години(на ове године ћу се осврнути касније).Извештај наводи масу разноврсних примера који илуструју ове притиске. Мучни су примери раздвајања и изолације, па и малтретирања српске деце, а поготово хушкање албанске деце да нападају српску и црногорску децу или да чине штете суседима или јавним добрима. Пале се и уништавају усеви, пушта се стока у заседе и обрањене њиве, узурпира се земљиште, загађују извори, пали летина, демолирају куће, нападају деца док чувају стоку, жене и женска омладина из страха од различитих малтретирања не смеју да одлазе на њиву ради обраде земље нити да излазе из својих дворишта.
У примере најгрубље расне сегрегације спадају случајеви кад Срби и Црногорци морају да чекају да у продавници последњи буду услужени, а дешавало се да не добију робу док је не затраже на албанском језику.Најтежи су притисци, разуме се, убиства, раширенија у селима него у градовима.
На територији општине Вучитрн убијен је Србин зато што није хтео да изврши наређење суседа Албанца да уништи своје свиње, на територији општине Титова Митровица убијен је Србин који је са своје њиве намерно пуштена говеда једног албанца која су уништавала његове усеве ; на територији општине Подујево убијен је Србин на пгагу своје куће зато што није хтео своје имање да прода у бесцење; на територији општине Приштина убијен је србин гвозденом шипком наочиглед жене и деце, зато што са своје стране пута није склонио запрегу по захтеву Албанца. Свој варварски карактер Албанци су доказали и убивши двадесет двогодишњег Данила Милинчића у наручју његове мајке Данице, које је јуна 1982 извршио Албанац Муса Ферати, на Даничиној њиви код цркве Самодреже. Убиство у коме су учествовала и двојица малолетника, Фарати је пропратио речима '' Ово не може да буде Српска земља''.
У центру Вучитрна пред робном кућом, по дану и пред више од 20 присутних Албанаца, 30 марта 1988 непознати нападач покушао је да задави два дечака од 10 година, Дениса Гругурија и Момчила Елезовића. Момчило је некако побегао, а Денису је нападач стезаг врат гајтаном од јакне и дете је почело да губи свест. Нико од присутних није пришао дечаку у помоћ. Дечак се ипак некако истргао из руку давитеља, а на врату су му остали крвави подливи. Денис је Албанско дете и са другом Србином говорио је српски, јер му је мајка Српкиња и дружио се више са Српском децом. Учитељица Стојковић дознавши за насиље над њеним ђацима, пошла је да пријави полицији, а директор школе М. Мађуни покушао је да је у томе спречи.
Због неиздрживог стања на Космету, Архијерејски сабор је 19 маја 1969 упутио писмо председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу, тражећи од њега заштиту. У том писму сабор констатује да се поводом конкретних случајева више пута обрачао надлежним органима СР Србије, као и савезном извршном већу али, се стање не поправља ''Донекле ово насиље попусти да би се јавило на другом крају у још озбиљнијем виду. За последњих годину дана оно узима све теже облике. Не само да је у питању уништавање усева, уништавање шума(ман Девич, Дечани, Гориоч код Пећи), рушење надгробних споменика(Кос. Витина и др.), него и физички напади, чак и на жене и монахиње(прошле године у ман. Бинчу код Кос. Витине, у Мушутишту код Призрена, тако и овог пролећа у ман. Девичу, где је нанета тешка телесна повреда игуманији истог манастира , секиром рањен један искушеник манастира Дечана, каменом ударен у главу јеромонах ман. Гориоча, каменом нападнут свештеник у околини Косовске Митровице итд.), што је довело до исељавања наших верника из тих крајева''.
У свом одговору од 23 маја 1969 Тито изражава жаљење због поступака који су наведени у писму СПЦ, ''а који представљају повреду устава СФРЈ''. Као председник СФРЈ, он ће учинити све ''да се спрече изгреди и незаконити поступци, те да се обезбеди слободан живот и интегритет свих грађана, као и сигурност њихове имовине''. Ради тога је он доставио писмо СПЦ, са својим гледиштем ''о потреби преузимања одлучних мера за заштиту законитости'' Извршном већу СР Србије Извештај сабора СПЦ из 1982, међутим садржи податке и о насиљу и нападима на цркву и свештенство све до марта 1982, који говоре о неометаној, па чак и заштићеној ескалацији великоалбанског шовинизма на Косову и Метохији, односно на територији рашко-призренске епархије.
Према задњем поменутом извештају Архијерејског сабора СПЦ из 1982 видимо да Тито не само да ништа није учинио да спречи насиље(што је обећао још 1969) и великоалбански национализам који су гајили Шиптари, већ је Шиптарским ''комунистима'' предао судску, извршну и законодавну власт амандманима 1968 и уставом 1974. Горе сам напоменуо да ћу се вратити на 1968 и 1981 годину, наиме тада су избиле велике демонстрације које су се шириле као ватра градовима Космета и претиле да ескалирају. Прве, 1968 су назване ''дечијим несташлуком'', а друге је морала да сузбија чак и ВЈ тенковима, али Шиптари су сазнали да тенкови немају наређење да пуцају те су насртали на њих. У обе демонстрације Шиптари су иступили са паролама ''Косово Република'', ''Косово ради Београд се гради''.итд..С обзиром да се прешло лако преко демонстрација 1968 оне из 1981 су биле очекиване. Сви Шиптарски политичари су остали на својим функцијама, чак су били и у централном комитету СКЈ попут Фадиља Хоџе. Уместо да се почисти цело Косовско руководство оно је после 1968 добило боље позиције у КП Космета и извршном већу Космета(читај влади Космета). Али Србија до промене устава 1990 и амандмана претходне године није имала никаква овлашћења на Космету. На заседању Скупштине Србије (28. 4. 1988) констатује се ''Траје Косовска драма'', а Србија нема ни једно уставно овлашћење да директно преузме мере на Косову, те ''не може да битније утиче на промену стања''.
Космет је имао судску, извршну и законодавну власт, само им је недостајала војска и назив ''република'' што су им данас Американци и западне земље ''продемократски оријентисане'', поклониле. Било је нешто мало Српских политичара на Космету у власти, али они нису смели ништа да кажу плашећи се Албанске одмазде, а неки су то стање користили зарад личне добити (јер само Срби који су радили против свог народа су били добри Срби за Шиптаре). Потпуно незаштићени Српски народ није имао друге могућности него да бежи и спашава главу док је још на раменима и своју децу од разних видова малтретирања. Чак је неколико стотина Срба са Космета дошло у Београд да демонстрира 1986 али без успеха. Шиптари су имали и свој буџет, али кад код се требао вратити неки кредит иностранству Србија је плаћала. Велике количине новца су одлазиле на Космет ''за развој'' из свих република Југославије(а посебно из СР Србије), који није наменски трошен, с тим новцем Шиптари су подизали школе, велике зграде и др. непрофитне пројетке због чега је на Космету била највећа незапосленост.
Да би схватили последице морамо сагледати узроке, односно да би схватили зашто су се Срби селили са Космета морамо схватити тадашње владајуће факторе, како на Космету(Шиптари) тако и у Србији(Тито и послушни људи, између осталих и Срби, који и да су хтели нису се смели супротставити деспотској политици Тита – пример Ранковића, Ћосића и Марјановића говори у прилог томе.
Тито је мислио да ће ''спречити Српски национализам'' на Космету(на који су се албанци жалили пре брионског пленума 1966) тако што ће Албанцима(који су масовно улазили у КП и постајали марксисти, док рецимо су за време нацистичко-фашистиче окупације били нацисти, а пре тога и помоћници Аустро-угарске у првом светском рату....итд...) дати већи степен аутономије, односно републику у републици, што су они искористили најбоље што могу протеравши са Космета само у периоду између 1968 и 1981 92.197 Срба и 20.424 Црногорца, а од 1981 до 1988 са Космета се ''одселило'' још 28.000 Срба. То је довело до тога да у периоду од 1961 до 1981 удео албанског становништва на Космету порасте са 62,7% на 77,4% у а удео Срба у укупном становништву смањио се са 23,6% на 13,2% са тенденцијом даљег опадања
Овај чланак је написан уз помоћ књиге ''Страдање Срба на Косову(1941-1990) и Димитрија Богдановића – Књига о Косову као и ауторовог знања. У овом чланку је приказан само један мали делић злочина који су Шиптари чинили над Косовским Србима да би Космет потпуно ''очистили од Срба'', што им је скоро успело. Али споменици културе и историја Косова и Метохија се не могу избрисати и променити, без обзира на демографску промену структуре становништва Косово и Метохија су српска колевка државности, културе, вере...и остаће Српска земља, засад у нашим срцима, а једног дана и у нашим сувереним границама које нам кроје људи и државе који имају само један циљ – уништење православних Срба, то су покушали да ураде многи народи у разним временским периодима, али данас смо сами себи непријатељи, све је више абортуса, повећава се морталитет, а смањује наталитет. Како стари људи кажу ''свак' се забавио о себи'', односно нико не размишља о минулим и садашњим страдањима Срба на Космету, као да је се то дешавало и дешава у Авганистану и Ираку и као да страда потпуно други народ, а не Српској покрајини Косову и Метохији и свом Српском народу!
Чланак који је пред вама написао сам за часопис "Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији".
аутор: Шкобић Дејан