Историјско-политичке анализе.

12 Nov, 2009

Јазук бре министре!

„Свету у 21. веку ће највише недостајати бистра вода и учитељи!“ Бан Ки Мун генерални секретар ОУН. Полазећи од закључка да човек није циљ већ средство доминантни став актуелних српски властодржаца јесте да је образовање јавна потрошња, а не инвестиција за будућност.

 

Током историје безброј пута се показало да када се такав систем као што је обазовање постави наопако потребне су деценије да се отклони штета. Српско образовање већ довољно трпи штете које су му нанели квази – реформатори, а који уточиште налазе у окриљу владајућих партија. Овом приликом се нећемо превише освртати на раније промашаје – тема критике ће бити актуелни реформатори. Они су партијске интересе ставили изнад општих и државних.

 

Нови Закон о основама система образовања и васпитања, донет 31. августа 2009. године писан је далеко од очију јавности а Скупштина га је усвојила по хитном поступку, тако је свима показано да се на образовање као изузетно важну делатност гледа искључиво као на ствар дневне политике и коалиционих договора. Непрофесионализам и некомпетенција аутора и њихових политичких ментора се огледа и у члану закона који се односи на финансирање школа, а који нема никакве шансе да икада буде спроведен. Министарство овом одредбом жели да спроведе рационализацију просвете без стратегије и новца, што најбоље илуструје ставове министра – члана партије која се на папиру бори за социјалну правду.

 

Издвајање из националног дохотка за просвету је убедљиво најмање у Европи. Образовање је делатност која није од стратешког интереса државе и ако је неопходно да буде. Довољна илутрација стања је да се наша деца опијају на екскурзијама, опраштају се од учитеља у кафанама, министарство се удвара родитељима деце – кад деца туку професоре министар ни слова. Сваки градоначелник имају већу политичку тежину него министар просвете. Покушаји рационализације су већ у зачетку угушени отпором локалне политике. Гломазни школски систем само што није пукао од дебљине, а министар бајаги хоће а не може да реши питање патуљастих сеоцких школа или београдских школа џинова које су данас без ђака.

 

Закон, донет уз потпуно игнорисање струке и главних просветних институција решава нешто што није главни проблем система, потпуно је промашијо тему а изгледа да му је основна сврха да угаси десетине школа у Србији, да четвртину запослених пошаље на биро и тиме нас приближи „европском моделу образовања“ и „лисабонској агенди“ и претвори школе у место за чување деце. Стиче се утисак да наши властодршци просто прижељкују лоше резултате наше деце на ПИСА тестирању, како би имали стални изговор да је систем лош и да га треба мењати. И мењају га али углавном на горе. Полазе са позиције да систем није добар, наставници ништа не знају, ученици су злостављани, директори неспособни а проблем ће се решити тако што ће се увести модел образовања који се зове: „европски“ који додуше не постоји нигде, али је важно име...

 

Даће се права ученицима која они нису ни тражили: да присуствују седницама школског одбора, да имају по 35 неоправданих изостанака, да буду три пута оцењени за полугодиште (четири пута у основној), правожалбе на оцену из владања, туче изазване у школи или на јавном месту нису више теже повреде дужности ученика. Закон на елегантан начин заштићује неодговорне и бахате насилнике, па се не треба зачудити ако школе после овога постану места „озбиљног насиља“ и „масовне дискриминације“. Овакав закон се доноси након констатације једне од аутора поменутог Тинде Ковач – Церовић да је: на много тачака земља искорачила напред, а само систем образовања је остао назад „аферим“. Наше школе, наставници, родитељи и читаво друштво очекују да се образовне институције наше земље, а пре свега министарство просвете почну озбиљно бавити проблемима образовања, али са оваквим законом и оваквим министром то никако није могуће, јер нису преузета добра практична искуства наших школа већ ће се и оне које су до сада добро радиле претворити у лоше.

 

Наши врли псеудореформатори су у акцију кренули са слоганом 3Д: демократизација, деполитизација, децентрализација школа. Само доношење закона је била демонстрација чисте политизације. Свето тројство српског образовања које чине: министар просвете, Национални просветни савет и Завод за унапређење образовања и васпитања је било у клинчу због нерешивих компетенција које је поставио закон из 2004. године. Сада је то разрешено потпуном политизацијом Националног просветног савета. Приликом избора за исти владајуће партије су бирале себи подобне кандидате. Тако изабрано тело није ни стручно ни независно. Требало је да овлашћени предлагачи, тајним гласањем изаберу по једног кандидата, а да све то

 

Народна скупштина само верификује. Овако под изговором демократизације они предлажу више кандидата а Скупштина бира њој погодне. Такво омаловажавање САНУ, Универзитета, Српске православне цркве, Заједнице школа, до сада није виђено. Национални просветни савет је постао украс система. Свело се на то да кандидат Савета родитеља у школи, изабран у школски одбор има веће достојанство од представника САНУ, који је предложен за Национални просветни савет (можда га неће изабрати). Наше школе, наставници и друштво вапе за изменама у образовном систему, али изменама које ће водити стручни људи, практичари који први уочавају слабост и пажљиво их отклањају. Реформом средњих стручних школа је предвиђена рационализација, Планова, Програма и наставних предмета.

 

Предмети који се у главама врлих реформатора сматрају непожељним у средњим стручним школама су: уметност (шта ће то деци кад имају Великог брата, Фарму, Гранд параду...), информатика и рачунарство (вероватно смо као народ претерано информатички образовани) и историја – да добро сте прочитали српској деци не треба да уче националну историју већ ваља да буду зомби који не знају ко су, какви су им корени, а све у служби глобализације и интереса мултинационалних компанија где ће радити као јевтина радна снага.

 

Прилог карикатури Образовног система је податак да је криминалац Љубиша Чуме постао заштићени сведок па купио цео један универзитет. Хоће ли он наше потомство надахњивати знањима из ноћне браварије? Хоће ли околни народи учити посредством хашког трибунала историју о геноцидним Србима док ми укидамо наставу историје у средњим школама.


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs